Pre neki dan sam sredjivala svoju sobu, i nasla sam nesto posebno. To su bila pisma. Pisma koja sam ja dobijala, od mojih drugova i drugarica i koja nikada nisam poslala, a napisala sam ih, sa namerom. Zapravo, shvatila sam koliko mi to znaci. Uskoro cu u srednju, i postala sam veooma nostalgicna. Ovaj post pisem, onako, iz glave, a nije lako napisati ga.
Malo mi je i tesko, a jos vise mi je drago kada procitam te reci koje su bile upucene meni. Setim se mojih prijatelja kada smo bili mali, i kada smo, cak davali pisma jedni drugima, nismo ih ni slali, ovako nam je bilo zanimljivije. Secam se kad' jedva cekam da dodjem kuci, da procitam sta su mi sve napisali, i da odmah odgovorim na njih. Bilo je to srecno detinjstvo. Pricam kao da sam puno starija, a u stvari se tako i osecam. Vreme je proletelo. Idalje leti. Sutra kada budem bila jos starija shvaticu koliku vrednost imaju ta pisma, i dnevnici koje smo pisali kao mali.
Danas je 21. vek. Vladaju tehnologije, i drustvene mreze. Niko nema vise taj osecaj dok drzi pero, ili olovku u ruci, i svoje iskrene emocije prenosi na papir. To parce papira nas najbolje razme. Njemu sve mozemo da "kazemo", i nikome, nikada, necemo reci to sto cemo napisati na pismo, ili bilo koji papir.
Mnogo je draze kada otvorite sanduce, vidite pismo, narocito za neki praznik, i procitate iskrene zelje i emocije. Kada procitam poruku na nekim drustvenim mrezama, nije isto kao kada citam ispisane reci na hartiji.
Ovo je bio jedan kratak, nostalgican post, gde sam ja svoje emocije, umesto na papir, napisala ovde, na mom blogu. Kao sto tvrdim za sebe, tvrdim i za Vas da kada budete imali neke godine, gde necete moci da radite neke stvari, koje ste radili u mladosti, seticete se svega, i to cete sve procitati sa jednog obicnog papira.
Uvijek me prati nostalgija za vremenom pisanja, mislim da su ona bila puno emotivnija no današnje tekstualne poruke.
ОдговориИзбришиDrago mi sto nisam jedina koja tako misli i oseca.. <3
ОдговориИзбриши